Glukoza- Određivanje nivoa glukoze u krvi je klinički značajno za dijagnozu i praćenje terapije dijabetesa. Povećane vrednosti ukazuju na poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, a kao posledica toga nastaje šećerna bolest.

C-peptid- Nastaje u procesu biosinteze insulina. Insulin i C-peptid se izlučuju u jednakim količinama, ali C-peptid ima duže vreme poluživota (oko 35 min) nego insulin pa se u perifernoj cirkulaciji nalaze od 5 do 10 puta više koncentracije C-peptida, pa se zbog toga smatra pouzdanijim indikatorom od određivanja samog insulina. Određivanje C-peptida, insulina i glukoze koristi se u diferencijalnoj dijagnozi hipoglikemije radi određivanja adekvatne terapije pacijenta. Takođe, određivanje C-peptida može pomoći u utvrđivanju preostale funkcije ß-ćelija pankreasa i ranoj fazi tipa-1 dijabetes melitusa te za diferencijalnu dijagnozu kasnog autoimunog dijabetesa odraslih kao i tipa-2 dijabetesa.

Insulin- Insulin je peptidni hormon koji se u krvotok izlučuje iz ß-ćelija pankreasa. Postoje specifični receptori na ćelijama i oni su odgovorni su za delovanje insulina, prvenstveno olakšavajući unos glukoze u ćelije jetre, masnog tkiva i mišića - to je osnova njegove hipoglikemijske aktivnosti. Insulin se u serumu uglavnom određuje kod bolesnika sa simptomima hipoglikemije.
Autonomno, neregulisano izlučivanje insulina je glavni uzrok hipoglikemije. Preniske koncentracije slobodnog, biološki aktivnog insulina dovode do nastanka dijabetes mellitusa. Moguć uzrok tome je oštećenje ß-ćelija (tip-I dijabetes), smanjena aktivnost insulina ili smanjena sinteza u pankreasu (tip II), zatim cirkulišuća antitela na insulin, zakasnelo izlučivanje insulina ili nedostatak insulinskih receptora.
Oralni test opterećenja glukozom-OGTT- Koristi se u dijagnostici poremećaja metabolizma glukoze i za ispitivanje sposobnosti organizma da reguliše nivo glukoze u krvi. U određenim vremenskim intervalima se prati nivo glukoze u krvi a nakon uzimanja propisane količine glukoze.

HbA1c- određivanje HbA1c ukazuje na srednju dnevnu koncentraciju glukoze u krvi u protekla 2 meseca. Stoga se određivanje HbA1c smatra vrlo važnim i pouzdanijim dijagnostičkim parametrom u praćenju kontrole i terapije u lečenju dijabetesa od pojedinačnog određivanja koncentracije glukoze u krvi.

Holesterol- nastaje podjednako u svim delovima tela i jedan je od osnovnih sastojaka ćelijske membrane i lipoproteina. Takođe je i prekursor za sintezu steroidnih hormona i žučnih kiselina. Koncentracija ukupnog holesterola pruža samo osnovnu sliku, koja indicira dalje potrebne laboratorijske analize metabolizma lipoproteina (HDL, LDL i trigliceridi).

HDL holesterol- Nizak nivo HDL-holesterola je faktor rizika nezavisan od koncentracije ukupnog holesterola i predstavlja visok rizik za kardiovaskularna oboljenja. Merenje HDL-holesterola koristi se kod ranog otkrivanja rizika ateroskleroze, a može se koristiti i u praćenju pojedinaca tokom terapije lekovima za snižavanje koncentracije lipida.

LDL holesterol- Brojna klinička i epidemiološka ispitivanja dokazuju povezanost LDL-holesterola s razvojem kardiovaskularnih bolesti. Povišena koncentracija triglicerida u kombinaciji s povišenim LDL-holesterolom predstavlja posebno visoki rizik. Merenje LDL holesterola pruža mogućnost ranog otkrivanja rizika ateroskleroze te se može koristiti za praćenje pojedinaca tokom terapije lekovima za snižavanje koncentracije lipida.

Trigliceridi- klinički se određivanje triglicerida koristi u klasifikaciji genetskih i metaboličkih oboljenja i u proceni rizika ateroskleroze i koronarnih arterijskih oboljenja.

Apolipoprotein A-1-glavni apolipoprotein (prenosnik) HDL-holesterola je apolipoprotein A (Apo A). Apo A1 ima ulogu uklanjanja prekomernog holesterola iz tkiva u jetru. Merenje Apo A1 često se koristi za kategorizaciju bolesnika s genetskim poremećajem koji vodi do niske koncentracije HDL holesterola.

Apolipoprotein B- je glavni apolipoprotein LDL-holesterola. Odgovoran je za transport holelsterola u tkiva. Kvantitativno određivanje apolipoproteina A-1 i B je u svrhu procene rizika razvoja ateroskleroze i kardiovaskularnih oboljenja.

Ukupni proteini- predstavljaju glavnu komponentu krvi. Značajni su u dijagnozi i tretmanu oboljenja bubrega, jetre, koštane srži, kao i metaboličkih i nutricionih oboljenja.

Albumin-najznačajniji protein u plazmi, predstavlja 55-60% ukupih proteina. Odgovoran je za transport i čuvanje velikog broja jedinjenja. Koncentracija mu se smanjuje kod oboljenja jetre, malapsorpcionog sindroma, malnutricije, nefrotskog sindroma, opekotina...Povećana koncentracija može da se javi kao posledica dehidratacije.

Urea- nastaje u jetri kao konačni proizvod metabolizma aminokiselina. Njeno stvaranje zavisi o dnevnom unosu proteina i endogenom metabolizmu proteina. U diferencijalnoj dijagnozi funkcije bubrega najčešće se vrši određivanje uree i kreatinina u serumu, zajedno.

Kreatinin- Kreatinin je proizvod razgradnje kreatina i fosfokreatina koji se gotovo isključivo nalaze u mišićima. Stoga je proizvodnja kreatinina proporcionalna mišićnoj masi i vrlo malo se menja. Izlučuje se putem bubrega. Merenje kreatinina koristi se u dijagnostici i lečenju bubrežnih oboljenja, a pokazalo se korisnim i kod procene glomerularne funkcije bubrega (klirens kreatinina) kao i u praćenju dijalize.

Mokraćna kiselina- Mokraćna kiselina (urat) je glavni proizvod razgradnje nukleinskih kiselina (purinskih baza), i to u jetri a izlučuje se putem bubrega, tako da količina mokraćne kiseline u ljudskom telu zavisi od ravnoteže između procesa proizvodnje i izlučivanja.

Bilirubin ukupni i direktni- Bilirubin je krajnji proizvod razgradnje hemoglobina u eritrocitima. Više bolesti utiče na jednu ili više faza u nastanku, lučenju, metabolizmu i izlučivanju bilirubina. Zavisno od bolesti, nekonjugovani (indirektni) ili konjugovani (direktni) bilirubin ili oba će uticati na povećanje koncentracije ukupnog bilirubina u krvi.

Kalijum, natrijum hloridi-elektroliti utiču na većinu metaboličkih procesa u organizmu. Imaju ulogu održavanja osmotskog pritiska i hidratacije različitih telesnih tečnosti i odgovarajućeg pH u organizmu, kao i u regulaciji odgovarajućih srčanih i mišićnih funkcija.

Fosfor- Koncentracija fosfora u serumu zavisi od načina ishrane i od promena u izlučivanju paratireoidnog hormona (PTH). Oko 85% fosfora van ćelije javlja se u neorganskom obliku kao hidroksiapatit i ima važnu ulogu u strukturi kostiju i zuba. Određuje se u sklopu praćenja i dijagnostike poremećaja u metabolizmu vitamina D, PTH (paratireoidni hormon), malapsorpcije, bubrežnih bolesti itd.

Kalcijum- Joni kalcijuma važni su u prenosu nervnih impulsa, kao kofaktor u nekoliko enzimskih reakcija, u održavanju normalne mišićne aktivnosti te u procesu koagulacije. Kalcijum je važan sastojak koštane mase. Merenje koncentracije kalcijuma u krvi koristi se u dijagnostici i lečenju paratiroidnih bolesti, različitih oboljenja kostiju, bubrežnih oboljenja, urolitijaze i tetanije.

Magnezijum- Spada u grupu elemenata u tragu. Važan je za glikolizu, ćelijsko disanje i transport kalijuma kroz ćeliju. Povećane vrednosti se nalaze u Adisonovoj bolesti (hipoaldosteronizam), hroničnoj bolesti bubrega, dehidrataciji,dijabetičnoj acidozi, oliguriji. Snižene vrednosti se javljaju u alkohohlizmu, cirozi jetre, hiperaldosteronizmu, hipoparatireoidizmu, pankreatitisu, povećanom lučenju insulina.

ALT- pripada grupi aminotransferaza, enzima koji učestvuje u metabolizmu aminokiselina. S obzirom da je specifična aktivnost enzima ALT u jetri približno 10 puta veća nego u srcu ili skeletnim mišićima, povećane vrednosti ALT u serumu uglavnom se smatra indikatorom oboljenja parenhima jetre.

AST- Aspartat-aminotransferaza (AST) je enzim koji se pojavljuje u raznim tkivima u organizmu, uključujući jetru, srčani mišić, skeletne mišiće, mozak, bubrege, pluća, pankreas, eritrocite i leukocite . Najviše je ima u jetri i skeletnim mišićima. Merenje koncentracije AST u krvi indikovano je u dijagnozi, razlikovanju i praćenju bolesti jetre i žuči, infarktu miokarda i oštećenju skeletnih mišića.

ALP- Alkalna fosfataza (ALP) nalazi se u većini tkiva, najviše u kostima, jetri i placenti, a nešto manje u bubregu i tankom crevu. Merenje alkalne fosfataze koristi se u dijagnostici bolesti jetre i kostiju. Fiziološki porast ALP nalazi se kod dece u razvoju zbog koštanog ALP i trudnica zbog povećanja placentne ALP. Najčešći patološki uzrok povišenog ALP su oboljenja jetre i žuči. Koncentracija ALP može biti povišena i kod primarnih oboljenja kostiju, kao što su osteomalacija, kod primarnih koštanih tumora ili metastaza drugih karcinoma.

GGT- Prisutna je u svim ćelijama organizma osim u mišićima. Enzim prisutan u serumu prvenstveno dolazi iz jetreno-žučnog sistema. Porast koncentracije GGT uvek je znak oštećenja jetre. Dramatično se povećava u slučajevima intrahepatične i posthepatične bilijarne opstrukcije. Koncentracija GGT se takođe povećava kod bolesnika s infektivnim hepatitisom, masnom infiltracijom jetre, kod akutnog i hroničnog pankreatitisa. U većini seruma kod ljudi koji su teški alkoholičari, GGT je značajan u otkrivanju alkoholizma, alkoholnih jetrenih oštećenja i praćenju alkoholne apstinencije.

CK, CK-MB - Kreatin kinaza (CK) je enzim prisutan u velikim koncentracijama u srčanom i skeletnim mišićima te manje u mozgu. Povišene koncentracije enzima CK mogu se naći kod povećane mišićne aktivnosti, infarkta miokarda, progresivne mišićne distrofije.
Proporcionalno povećanje CK-MB frakcije je u izvesnom stepenu zavisno od veličine oštećenja miokarda.
Kisela fosfataza ukupna, kisela fosfataza prostatična- povišena ACP može da se nađe u serumu muškaraca sa karcinomom prostate i korisna je za procenu stanja bolesti. Određivanje prostatične ACP se koristi u proceni remisije ili povratka maligniteta prostate i proceni efikasnosti različitih režima tretmana. Fiziološki je povećana kod dece u periodu intenzivnog rasta.

LDH- Enzim laktat-dehidrogenaza (LDH) nalazi se u svim ćelijama organizma i citoplazmi. Najmanje oštećenje tkiva može izazvati znatni porast aktivnosti LDH u serumu. Glavna svrha merenja ukupnog LDH je prepoznavanje manjih oštećenja tkiva. Visoka specifična aktivnost enzima nalazi se u jetri, srčanom i skeletnim mišićima, bubrezima i eritrocitima. Povišene vrednosti LDH nalaze se kod infarkta miokarda, zatim manje značajno u miokarditisu, progresivnoj mišićnoj distrofiji, hemolitičkoj anemiji, nekim vrstama leukemije, pernicioznoj anemiji, anoksiji i toksičnom oštećenju jetre.

Lipaza- Određivanje lipaze u serumu i plazmi isključivo se koristi za otkrivanje pankreasnih poremećaja i to najčešće pankreatitisa.

ACE- Određivanje koncentracije ACE u serumu koristi se u dijagnozi i praćenju sarkoidoze, respiratornog distres sindroma kod nedonoščadi, tuberkuloze odraslih i mnogobrojnih patoloških stanja pluća i jetre.

Gvožđe- Pripada grupi elemenata u tragu, sastavni je deo važnih hemoproteina u organizmu, a u cirkulaciji se transportuje vezan na transferin. Gvožđe učestvuje u brojnim važnim procesima u telu počevši od ćelijskih oksidativnih mehanizama do prenosa i isporuke kiseonika ćelijama u telu. Nivo gvožđa se određuje u sklopu dijagnostike i praćenja anemija, ali i poremećaja na nivou jetre, bubrega i gastrointestinalnog trakta. Smanjene koncentracije javljaju se u anemiji uzrokovanoj nedostatkom gvožđa, zatim u akutnim i hroničnim infekcijama, malignim bolestima, nefrotskom sindromu.

UIBC-(unsaturated iron binding capacity) - nezasićeni ili latentni kapacitet vezivanja gvožđa. Merenje UIBC može se koristiti u kombinaciji s koncentracijom gvožđa u serumu kako bi se dobio ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC) tj. najveća koncentracija gvožđa kojeg u serumu mogu na sebe vezati proteini, najviše transferin.Povišen je u anemiji zbog deficita gvožđa, zatim u trudnoći. Smanjene vrednosti: kod hroničnog deficita gvožđa, zatim manje primarne hemohromatoze, hemolitičke anemije, β-talasemije.

TIBC- ukupni kapacitet vezivanja gvožđa, tj. maksimalna koncentracija gvožđa koju proteini seruma mogu da vežu. Obično je uzrok porasta TIBC sideropenična anemija, kasna trudnoća oralni kontraceptivi i virusni hepatitis.

TIBC se smanjuje kod hroničnih infekcija, malignih oboljenja, trovanja gvožđem, bubrežnih oboljenja, nefroze.

Transferin- Merenje koncentracije transferina koristi se u dijagnozi, diferencijalnoj dijagnozi i praćenju poremećaja metabolizma gvožđa različite etiologije.

Feritin- Zbog variranja koncentracije gvožđa u serumu tokom dana i iz dana u dan kod iste osobe, feritin je pogodniji za određivanje statusa gvožđa od običnog merenja koncentracije gvožđa u krvi. Određivanje feritina je pogodno za procenu rezervi gvožđa u organizmu, posebno na početku lečenja sideropenične anemije. Može se ustanoviti rani deficit gvožđa. Snižene vrednost feritina u serumu ukazuju na anemiju usled deficita gvožđa, dok je kod hroničnih bolesti nivo feritina povećan. Serumski feritin je povećan i kod aplastične, sideroblasne i hronične hemolitičke anemije.

Haptoglobin - glikoprotein koji ireverzibilno vezuje hemoglobin i koristi se za dijagnozu i praćenje hemolitičkih bolesti.

Eritropoetin - glikoproteinski hormon koji se uglavnom luči u bubrezima i jetri i reguliše proizvodnju crvenih krvnih zrnaca, odnosno eritropoezu. Koristi se za lečenje anemija kod ljudi.

Folati - sa vitaminom B12, folati su bitni za sintezu DNK koja je neophodna za sazrevanje normalne crvene krvne loze. Deficijencija folata izaziva makrocitnu anemiju.

Vitamin B12 - ljudi dobijaju vitamin B12 isključivo iz hrane životinjskog porekla (meso, jaja, mleko) i organizam vrlo ekonomično koristi svoje zalihe. Deficijencija vitamina B12 se manifestuje pernicioznom anemijom i neurološkim poremećajima.

Kvalitativna analiza urina sastoji se od makroskopskog pregleda koji se izvodi pomoću test traka i mikroskopskog pregleda sedimenta. Imajući u vidu da se poremećaji funkcija bubrega i urinarnog trakta manifestuju promenom sastava urina, analiza urina je koristan skrining kod asimptomatkih pacijenata.

Za kvalitativnu analizu uzima se svež, prvi jutarnji urin. Prvi jutarnji urin je pogodan za kvalitativnu analizu, jer se dovoljno dugo zadržao u mokraćnoj bešici i njegov sastav ne zavisi od dnevnih varijacija u uzimanju hrane i tečnosti, kao ni od fizičke aktivnosti.

U sedimentu se mogu naći delovi tzv. neorganizovanog sedimenta, a to su različite soli u kristalnom ili amorfnom obliku. Sastav tog taloga zavisi od pH mokraće i temperature. Osim soli ili neorganizovanog sedimenta, sediment sadrži i tzv. organizovane elemente. Normalno su to velike pljosnate epitelne ćelije (pločasti epitel), pojedinačni leukociti, ponekad spermatozoidi ili mikroorganizmi.

Patološki sediment može sadržati razne vrste cilindara, eritrocite, leukocite, bakterije, parazite i njihova jajašca, kao i patološke sastojke neorganizovanog sedimenta.

Za pravilno uzorkovanje neophodno je uzeti srednji "čist" mlaz da bi se izbegla moguća kontaminacija uzorka bakterijama oko uretre i sa ruku.

Za uzimanje uzorka upotrebite sterilnu čašu za urin.

Hormoni su produkti sekrecije endokrinih žlezda organizma. Njihovo delovanje je specifično, pa nedostatak ili višak dovodi do karakterističnih promena u organizmu. Radimo analizu sledećih hormona:

T3, fT3 – trijodtironin-hormon štitne žlezde koji se u plazmi nalazi vezan za protein i u slobodnoj (free) formi.

T4, fT4 – tiroksin – hormon štitne žlezde koji se u plazmi nalazi vezan za protein i u slobodnoj formi.

TSH – tiroid stimulirajuci hormon – stimuliše lučenje hormona štitne žlezde.

Anti TPO, Tg –At – su parametri koji se određuju za dijagnostikovanje autoimunih oboljenja tireoidee, naročito Hashimoto, tireoiditis i Gravesovo oboljenje.

TSH receptorska antitela – autoantitela koja mogu stimulisati ili blokirati tireotropne receptore, stimulisati rast tireoidee i inhibirati vezivanje TSH.

Hormon rasta - reguliše rast i razvoj organizma.

LH - stimuliše lučenje polnih hormona; kod žena progesterona, kod muškaraca testosterona.

FSH - kod žena stimuliše razvoj folikula jajnika i lučenje estrogena, kod muškaraca uslovljava spermatogenezu.

ACTH - stimuliše rad kore nadbubrežne žlezde.

Prolaktin - stimuliše lučenje mleka kod žena.

Estradiol - reguliše menstrualni ciklus i utiče na razvoj sekundarnih polnih karakteristika kod žena.

Progesteron - reguliše menstrualni ciklus i ima važnu ulogu u održavanju trudnoće dok se ne obrazuje placenta.

Testosteron - odgovoran za primarne i sekundarne polne karakteristike muškaraca.

Kortizol - luči ga kora nadbubrega, reguliše metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina.

PTH - hormon paraštitne žlezde; reguliše koncentracije kalcijuma i fosfora.

Kalcitonin - hormon štitne žlezde; snižava nivo kalcijuma u krvi i, zajedno sa PTH i vitaminom D, reguliše metabolizam kostiju.

Insulin - luči ga pankreas; reguliše metabolizam ugljenih hidrata.

Beta HCG – humani horionski gonadotropin – sintetišu ga ćelije placente veoma brzo posle implantacije oplođene jajne ćelije u uterusu.

Anti Milerov hormon – se stvara u polnim žlezdama i veoma je značajan tokom embriogeneze.

Inhibin B – sintetišu ćelije jajnika, te je to direktan pokazatelj aktivnosti jajnika, pre nego FSH.

Tumor markeri su supstance koje produkuju tumorske ćelije ili druge ćelije u organizmu kao odgovor na prisustvo karcinoma ili na izvesna benigna (nekancerozna) stanja. Određivanje tumor markera može da se koristi za skrining, diferencijalnu dijagnozu ili prognozu i praćenje kliničkog toka određenih tipova karcinoma.

CA 125 – za određivanje karcinoma ovarijuma (jajnika), uterusa

CA 15-3 – za dijagnostikovanje tumora dojki

CA 19-9 – za tumore debelog creva, gastrointestinalnog trakta, želuca i jetre

CEA – za gastrointestinalni karcinom, pluća i karcinom dojke

CA72-4 – za dijagnostikovanje malignih bolesti pankreasa, želuca, kolona, dojke, ovarijuma, cerviksa, endometrijuma, žuči

CYFRA 21-1 – marker karakterističan za plućno tkivo

PSA (Prostata Specificni Antigen) – za otkrivanje ranog stadijuma i praćenje karcinoma prostate

fPSA – poboljšava osetljivost i specifičnost pri otkrivanju karcinoma prostate

NSE – tumor marker čije se povišene vrednosti najčešće javljaju kod malignih ćelija pluća i neuroblasta

CRP – C reaktivni protein – najčešće se određuje za praćenje progresa inflamatornih oboljenja kao što su: reumatoidni artritis, Kronova bolest, bakterijske infekcije, opekotine, frakture, hirurški zahvati, maligne bolesti, posle infarkta miokarda, stresa itd.

RF – reumatoidni faktor – Naročito je značajno njegovo određivanje prilikom diferenciranja reumatoidnog artritisa, autoimunih bolesti i drugih inflamatornih stanja.

ASO – antistreptolizin O – važan kao pomoć u dijagnostikovanju oboljenja uzrokovanih streptokoknim bakterijskim infekcijama, uključujući reumatsku groznicu, glomerulonefritis, upalu krajnika i upalu gornjih respiratornih puteva.

Antitela su proteini koje produkuje imuni sistem kao odgovor na prisustvo stranih proteina ili drugih molekula u organizmu. Normalno, imuni sistem je sposoban da prepozna i ignoriše sopstvene ćelije i njihove komponente i ne reaguje na bezopasne supstance iz okoline, kao što je, na primer, hrana. Ponekad, međutim, imuni sistem ne uspeva da prepozna, jedan ili više, ćelijskih konstituenata kao sopstvene i dolazi do produkcije auto antitela. Ova antitela napadaju sopstvene ćelije, tkiva i organe i dovode do inflamacije i oštećenja. Oboljenja izazvana auto antitelima nazivaju se autoimuna oboljenja.

U našoj laboratoriji moguće je uraditi sledeće imunološke analize:

IgA – izlučuje se u crevo i respiratorni trakt gde čini deo odbrambenog mehanizma protiv lokalizovanih virusnih i bakterijskih infekcija,

IgG – stvara se kao odgovor na rastvorljive antigene (toksini i proizvodi bakterijske lize),

IgM – formira se kao odgovor na antigene u vidu partikula, kao što su oni na površini bakterija. Ima značajnu ulogu u stvaranju mehanizma odbrane intravaskularnog širenja infektivnih agenasa,

IgE ukupni – u prisustvu antigena (alergen) usled reakcije antigen – antitelo oslobađaju se histamin i drugi amini i polipeptidi iz ćelija, što dovodi do lokalnih hipersenzitivnih reakcija (alergija),

C3, C4 – proteini subakutne faze i najznačajnije komponente komplementa.

P-ANCA-Anti PR3 – antitela protiv proteinaze 3. Služe za postavljanje dijagnoze i praćenje hronične inflamatorne bolesti creva, mikroskopskog poliangitisa,Wagnerove granulomatoze.

C-ANCA-Anti MPO – antitela protiv mijeloperoksidaze. Određuje se kao marker progresivnog glomerulonefritisa, nekrotizujućeg vaskulitisa, mikroskopskog poliangitisa, poliartritisa nodosa, alergijske granulocitoze.

CIC – cikrulišući imuno kompleks.Visoka koncentracija javlja se u akutnoj fazi infekcije i kod nekih autoimunih bolesti,

ANA – antinuklearna antitela. Značajna za dijagnostikovanje sistemske reumatoidne bolesti, sistemskog lupus erythematosusa (SLE), lupusa uzrokovanog lekovima, polimiozitisa i dermatomiozitisa,

AMA – antimitohondrijalna antitela. Značajna za dijagnostikovanje primarne bilijarne ciroze jetre,

Anti ds DNA – autoantitela na DNA (IgG), za dijagnostikovanje sistemskog lupusa, reumatoidnog artrita, sklerodermije itd.

Antikardiolipinska antitela IgG i IgM – mogu se naći kod velikog broja infektivnih bolesti kao prolazna stanja ili kod autoimunih bolesti, gde su mnogo duže prisutna. Karakteristična su kod sistemskog eritemskog lupusa i antifosfolipidnog sindroma. Povećane koncentracije nalaze se i kod pobačaja, moždanog udara, infarkta srca, endokarditisa i autoimune hemolitičke anemije. APA – antiparijetalna antitela autoantitela parijetalnih ćelija želuca, dijagnostikuje hronični atrofični gastritis koji uzrokuje pernicioznu anemiju,

ANTI CCP – bitan za rano dijagnostikovanje reumatoidnog artritisa.

Sterilna čašica sa poklopcem (može se kupiti u apoteci):

1. Ujutro, odmah nakon ustajanja, oprati se dobro sapunom i isprati tušem
2. Ne brisati sa peškirom - ni sveže oprani peškir nije sterilan
3. Otvoriti sterilnu posudu za uzorak
4. Poklopac držati u ruci i ne prislanjajući ni uz koju površinu
5. Srednji mlaz urina sakupiti u sterilnu posudu
6. Sterilnu posudu sa uzorkom Vašeg urina što pre doneti u laboratoriju

Sterilna posuda sa pločicom na kojoj je podloga -Urikult (može se kupiti u apoteci):

1. Ujutro, odmah nakon ustajanja, oprati se dobro sapunom i isprati tušem
2. Ne brisati sa peškirom - ni sveže oprani peškir nije sterilan
3. Otvoriti sterilnu posudu za uzorak
4. Zatvarač sa pločicom za urinokulturu držati u ruci i ne prislanjajući ni uz koju površinu
5. Srednji mlaz urina sakupiti u sterilnu posudu
6. Uroniti pločicu za urinokulturu u urin u posudi i držati uronjenu oko 5s
7. Izvaditi pločicu i otresti višak tečnosti
8. Izliti sadržaj urina iz sterilne posudice
9. U praznu posudu staviti pločicu i zatvoriti poklopcem
10. Sterilnu posudu sa uzorkom Vašeg urina što pre doneti u laboratoriju

Tokom 24h sakupljanja urina, trebalo bi da popijete najmanje 6 čaša od po 250 mL vode (1,5 L). Urin možete sakupljati u plastične boce ili kontejnere od 2 ili 3l..

1. Ujutro, najpre kompletno ispraznite bešiku . Ovo vreme zabeležiti.

2. Zatim sakupljati sve ostale porcije urina tokom toga dana i tokom noći u istu posudu, zaključno sa prvom jutarnjom mokraćom sledećeg dana (24 h od početka skupljanja), i ovo vreme je potrebno zabeležiti.

3. Za vreme skupljanja urina poželjno je da pacijent popije oko 2 lit. tečnosti. U toku skupljanja, urin se mora držati na hladnom.

4. Donesite uzorak u laboratoriju.